Vesti

Dragačevski karavani i kiridžije

Dragačevski rabadžija Miloš Gavrilović

Joviša Slavković (80) metrio je svakom stazom i bogazom rodnog kraja i lako mu bejaše da pregršti sećanja i beležaka smesti
u „Drumove Dragačeva od srednjeg do 20. veka”. Za ispomoć, listao je putopise Kanica i Vujića i skida svoju vukovsku šajkaču pred Andrićevom rečenicom: „I na svim drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta.”
– Turci su uglavnom koristili ono što su još Rimljani prosekli po Dragačevu, a najvažniji kolski drum ovoga područja išao je preko Pakovraća, Markovice i Dljina. U Guglju ga je čekala moravska skela, pa nastavljao ka Požegi i Užicu. Skeledžija je od 1843. do 1846. bio Jovan Marinković iz Dljina, nije mogao oka da otvori od posla i zato je plaćao najveći godišnji zakup, 230 groša. Cene za brod odredio je knjaz Miloš: od pešaka – pare 3; od jašuća čoveka – para 20; od vola – para 15; od ovce i koze – para 3 – svedoči Slavković.
Književnik iz Guče dobio je Vukovu nagradu za 2017. upravo zbog toga što nema zaseoka njegovog dragačevskog čovečanstva kojim nije prošao i zabeležio štogod. Pa pripoveda:
– U rimsko doba pored puteva građeni su čuvarski kasteli i kastrumi, pa oko njih nastajala naselja a Turci su, za njima, podizali svratišta, ’anove i me’ane. Karavanskim putevima u srednjem veku nije bilo prostora za zaprege, samo za pešake, konjanike i tovarne mazge. I svi su hitali brzinom pešaka.
Najstariji oblik saobraćaja u turskom zemanu bio je kiridžiluk konjima, mazgama i magarcima, i tog su se zanata laćali samo najkuražniji, većma ljudi iz sela južnog Dragačeva. Po zapisu iz 1503, pošavši iz Osonice i Luka kod Ivanjice s đogatima nakićenim mešinama i buradima, karavan je za samo 15 dana ujahao u Dubrovnik i Kotor s 1.560 tovara katrana za premazivanje lađa.
Konje, vezane jedan iza drugog povocem o repove ili samare, predvodile su kiridžibaše. Njihov posao bio je da za naknadu prenose vunu, kožu, sir, kajmak, luč, katran. Jahali su s pripasanim oružjem i momcima, starali se da ih ko ne napadne, gde i kako se konači. Kao što je krmar bio glava kiridžijska, tako je i kalauz upravljao konjima, jašući ispred i uzdajući u poznavanje puteva, hanova i pojišta. Iz Užica, karavan je do Beograda putovao šest, do Kragujevca četiri dana. Dolazak kiridžija – u opancima od neštavljene kože, s dokolenicama, velikim crvenim šalovima oko vrta i šubarom na glavi – objavljivan je u odredištima zvonima i vikom.
– Kartografi su još početkom 19. veka upisivali vreme za neka rastojanja. Tako se kolskom zapregom od Čačka do Kragujevca (danas 60 kilometara) stizalo za 11 sati, Požege za šest, Sjenice preko Dragačeva za 18. Od Čačka do Karanovca, današnjeg Kraljeva, trebalo je sedam sati. Iz Dubrovnika do Beograda, preko Bosne, putovalo se od deset do dvanaest dana, do Carigrada 25.
Od sredine 19. veka volujska i konjska zaprega polako su preuzimale tovare sa samara brdskih konja, kola zamenjuju karavane, a rabadžije dolaze na mesto kiridžija. Putovalo se u grupi, radi ispomoći i odbrane od razbojnika, kolima drvenim bez ijedne gvozdene čivije. Na mestu kasnijeg metalnog eksera bio je uboden preteča, drveni pišljak. Snažni volovi, o dešnjaku medenica. O jarmu kostretna torba s pogačom, lukom i slaninom. Ovčji sir u čanku – zastrugu, čuturica s rakijom u bisagama, za pasom duvankesa.
Oko 1910. probijeni su putevi Ovčarsko-kablarskom klisurom i kroz Karaulu na Jelici, gde su dotad bili samo šumski proseci, pa su otad Dragačevci trgovali brže i lakše.
– Rabadžiluk je iščezao sedamdesetih prošlog veka, a po selima koje su imala desetine volujskih zaprega, ne postoji više nijedna. Jedino je u Dučalovićima ostao par volova. Nestale su i rabadžije, po zakonu svima pisane prolaznosti, a ostali samo napisi na krajputašima, sećanja, pesme rabadžijske i u njima čežnja za drumovima – veli Joviša Slavković.

Izvor: Politika, G. Otašević

Ostavite komentar

error: Content is protected !!