Vesti

Opanci taze kod majstor Laze

Lazar Ivanović u Guči,Foto:Gvozden Otašević,Politika

GUČA – Petnaestogodišnji Lazar Ivanović počeo je da dolazi u Guču kao dvogodišnjak, s roditeljima,
pa se sad ceri kad mu neko kaže da je stara saborska garda. Milo mu.
Njegovi – mati Beba i otac Slaviša – imaju u Držmirovcu kod Jagodine najčuveniju opančarsku radnju u Srbiji, i iz rodnog sela stignu na svaki veliki narodni zbor ili vašar u državi. Godinama su redovni u Guči pa su na 57. Saboru, onomad, imali čak tri svoje tezge na različitim tačkama varošice, ali sa istim espapom: opanci, narodne nošnje, kape za orača i vojnika, i saračka sitnež.
Za jednom tezgom roditelji, za drugom njihove kćeri Anica (20) i Irena (19), za trećom sam brat Lazar.
– Nije mi prvi put. Od 2014. daju mi da prodajem sam i da pare budu kod mene – kaže dečak za „Politiku”.
Dakle, kao stari trgovac u Guči, za leto ili dva dobiće i pomoćnika.
– Čekam da mi poraste brat Bogdan, on sad ima sedam godina i za vreme Sabora otišao je kod babe i dede, a nas petoro došli smo da radimo.

Najveći opanak i 57. Sabora, veličina 104, krasio je baš tezgu Ivanovića, ali nije bilo sreće da nađe kupca. Lazo je tražio 300 evra za ovaj, skoro umetnički rukorad nadajući se da će, kao i prethodnih godina za slične veličine, kupac biti neki naš čovek iz Australije ili Kanade, koji to pazari, uprti na leđa i nosi u avion pa preko mora i okeana. Kao plemenski suvenir.
Ali, ako nema Srba, dobri su i Japanci.
– Jedan čovek iz Japana malopre je kupio dva para opanaka, broj 23-24, koji zajedno koštaju 2.400. Toliko sam mu tražio, a on ostavi 4.000. Kažem mu da je to više nego što treba, a on meni veli: drink.
Ume li junoša da nam rekne koliko je vešt u osnovnom zanatu, šta zna da uradi pre nego što proda?
– Kod kuće pravim sandale i šajkače. Znam i da pletem opanke.
– Dobro, koliko je opute potrebno za par opanaka broj 45?
– Tri metra, goveđe – odgovara kao iz topa.
– Za ovaj 104, koliko je kože otišlo?
– Dva kvadrata, ili pola vola – reče Lazar.

Lazar Ivanović u Guči,Foto:Gvozden Otašević,Politika

Domaćin ove vredne kuće, Slaviša, svake godine na Sabor u Guču donese po jednu mudroliju i ona služi kao trgovačka poruka sa njihovih tezgi. Jednom je to bila izreka „Japancima japanke, Srbijancima opanke” (2012), pa „Da nam nisu ti opanci, mi bi danas bili stranci” (2013), „Nekada su ljudi hodali bosi, a danas se svako ponosi što srpski opanak nosi” (2014), „Ko poštuje tradiciju, taj čuva našu naciju” (2015), „Opančići nekada svi praviše, a danas ništa bez našeg Slaviše” (2016), „I kad sija sunce, i kad padaju kiše, uvek su najbolji opanci kod majstor Slaviše” (2017).
Ove godine, i sin mu se pridružio. Dečak je za svoju tezgu smislio sledeću poruku: „Opanci taze, kod majstor Laze”.
Majka ga moli da na vrelom danu obuče i jedan njihov fermen, da bismo svi videli kako mu stoji. Prihvatio je bez reči, smejući se, možda nešto slično neke godine i ponese u grad, ako ga devojka ne bude grdila. Izuzetno lep i vredan deo odeće, urađen još 1933, nosio je na venčanju neki bogati Jagodinac, a nedavno ga majstor kod Ivanovića obnovio radeći dva meseca, na ruke, bućmom. Te linije od upredenog konca vratile su fermenu negdašnje gospodstvo, ali će kupca i njegovih 350 evra morati da čeka bar do sledećeg narodnog zbora, negde u Srbiji.
Izvor: Politika, G. Otašević

 

Ostavite komentar

error: Content is protected !!